Пре педесет година у Београду је основано позориште Атеље 212, смишљено да би играло нову европску авангардну драму, стварало нову естетику и померало границе позоришне уметности. Неке од представа и тумачења ликова из Атељеа 212 ушла су у врх наше позоришне историје и постала део урбане легенде.
Текст: Весна Кнежевић Балетић
Фотографије: власништво Атељеа 212 |
Београдско позориште Атеље 212 прославило је 12. новембра 2006. пола века постојања. Целодневно славље почело је програмом "Сећања - све што сте одувек хтели да сазнате о Атељеу, а нисте смели да питате", у којем су глумци, редитељи и други уважени гости од раног јутра до касног поподнева причали занимљивости и анегдоте са проба, премијера, гостовања...
|
За микрофоном су се смењивале најеминентније личности нашег позоришног живота. Увече је изведена представа "Премлади за педесете", у режији Алисе Стојановић, а у међувремену је промовисана књига "Пут за Аљаску" Боре Ћосића у издању београдске "Просвете". Програм прославе завршен је 19. и 20. новембра извођењем комада Дарка Лукића "Tesla Electric Company", у режији Томажа Пандура и копродукцији Pandur Theaters и Ulysses Theatre.
Биће запамћено да је на прослави омиљеног београдског позоришта учествовало на стотине најугледнијих личности позоришне, културне и јавне сцене Србије и бивших југословенских република.
Атеље 212 урадио је данас оно због чега је пре педесет година и основан - у име уметности и културе превазишао је географске, политичке и менталне границе. |
 | |
Атеље 212 основан је креативном уротом групе позоришних људи, интелектуалаца, књижевника и филмских стваралаца, у тренутку кад се јавила потреба за позориштем нове естетике које ће играти нову авангардну драму која је у то време цветала и имала велики утицај у Европи.
|
|
|
Позориште је званично отворено 12. новембра 1956. године, у малој сали старе "Борбе" где је испред 212 столица премијерно одигран Гетеов "Фауст" у режији Мире Траиловић. Исте године, Атеље 212 био је прво позориште у Источној Европи које је играло "Чекајући Годоа" Самјуела Бекета. Велики успех ове представе омогућио је читавом низу других авангардних драма и аутора да буду постављене у овом, а затим и у другим београдским и југословенским позориштима. На сцени Атељеа 212 играни су, потом, Сартр, Јонеско, Фокнер, Ками, Пинтер, Џојс, Ружевич, Т. С. Елиот, Копит, Жене... Већину ових аутора публика са ових простора први пут је имала прилику да види на сцени. Атеље је откривао и нове домаће писце и играо комаде Александра Поповића, Душана Ковачевића, Милице Новковић, као и Борислава Пекића, Слободана Селенића, Љубодрага Симовића...
 |
Први управник Атељеа 212 био је Радош Новаковић, филмски редитељ и професор на ФДУ, а потоњи Бојан Ступица, редитељ, легенда београдског позоришног живота. Њихова дотадашња заменица, Мира Траиловић дошла је на чело Атељеа 1961. године и ту остала 22 године. За време њене управе, Атеље 212 је постао култно београдско позориште и стекао светску славу. Заједно са Јованом Ћириловим и другим својим сарадницима, Мира Траиловић је иницирала оснивање једног од највећих европских позоришних фестивала - Битеф, који је настао 1967. године у Атељеу 212 и траје до данас. Наредни управници Атељеа били су глумац Дејан Чавић, потом редитељи Љубомир Муци Драшкић и Небојша Брадић. |
Последњих десет година на челу овог позоришта је Светозар Цветковић, позоришни и филмски глумац. |
Можда је смело, али није неистинито рећи да Београд не би био ово што јесте и што је био претходних пола века да није било неких од његових најпопуларнијих представа. Не би било исто да Зоран Радмиловић није играо Краља Ибија и Радована III, да Мира Ступица није играла у комаду "Марија се бори с анђелима", Бата Стојковић у "Корешподенцији", а Љиљана Крстић у комаду "Ко се боји Вирџиније Вулф", да Душан Прелевић и Драган Николић нису запевали "Дај нам сунца" у мјузиклу "Коса" одмах након њене њујоршке премијере. Најпопуларније представе Атељеа игране су и по двадесет година, многе више од триста пута, а публика би напамет знала све реплике из "Краља Ибија" или "Радована III", само да је Зоран Радмиловић хтео да се држи текста Алфреда Жарија и Душана Ковачевића. Бравурозна импровизација на сцени била је једно време заштитни знак Атељеа. Као и његови бардови.
Али није Атеље окупљао само велике редитеље и глумце. Позоришни бифе Атељеа, чувен готово колико и његови великани глуме и култне представе, био је стециште креативаца и интелектуалаца, неких од најбриткијих умова тог времена.
|
Борислав Михаиловић Михиз, Борислав Пекић, Данило Киш седели су с глумцима и редитељима, помагали да се стварају нове идеје, неговали дух, а њихове реплике и досетке постајале су урбана легенда. Само је једном бифе био у опасности да утихне. Није га угрозила тадашња власт која је, уосталом, благонаклоно гледала на Атеље, него Велика Госпођа нашег позоришта Мира Траиловић која је у једном моменту забранила алкохол у бифеу. Легенда каже, а и лако је претпоставити, да су се глумци истог дана преселили у суседну кафану. Несвикла да је надмудре, Мира пошаље секретарицу у кафану да види ко шта пије. Глумци је виде, питају шта ту ради, она каже. Одлично, каже Драган Николић и наручи пиће за целу кафану. Рачун је по истој секретарици послао управници са поруком - Госпођо, код нас је обичај да онај ко пита шта ко пије и плати то пиће. |
 |
Мира је платила рачун, а бифе је поново прорадио. Тако до дана данашњег. | |
|
