Српска принцеза великог срца

"Ми живимо овај живот да помогнемо другима. Бог нам је подарио једну руку да помогнемо себи, а другу да помажемо другима. Нисмо дошли на овај свет због нас самих, већ због других којима можемо да помогнемо..." - Принцеза Катарина Карађорђевић

Аутор Милорад Ст. Илић, фотографије љубазношћу Двора Карађорђевића

Принцеза Катарина рођена је 13. новембра 1943. у Атини, као кћи Роберта и Ане Батис. Образовање је стекла у Грчкој (Атина), Швајцарској (Лозана) и на универзитетима у Денверу, Колорадо и Даласу, Тексас, где је завршила пословне студије. У животу је много путовала а живела је у Аустралији, Африци и Сједињеним Америчким Државама. Њено Краљевско Височанство говори грчки, енглески, француски и српски. Принцеза Катарина ужива у музици, читању и свим активностима везаним за децу. Воли кување, позориште и скијање.

Принцеза Катарина упознала је Њ. К. В. Престолонаследника Александра II Карађорђевића у Вашингтону 1984. године. Венчали су се у Лондону 21. септембра 1985. године. Кум на венчању био им је краљ Константин од Грчке, а сведок на свечаној церемонији закључења брака принц Томислав од Југославије, стриц престолонаследника Александра. Имају три сина, Петра, Александра и Филипа.

У каквом вам је сећању остало време пре доласка у Србију, а како се осећате данас, кад сте стално настањени у отаџбини Карађорђевића?

- У Србији стално живимо четири и по године, али сам први пут овде била пре тринаест година. Тада сам посетила Босну и Црну Гору, а на Косово сам однела хуманитарну помоћ. Одувек сам осећала блискост с нашим народом, нарочито када му је било потребно помоћи. Мој супруг је имао обичај да каже, у време кад смо живели у иностранству, да смо избеглице, али да увек морамо да имамо блиске контакте с нашим народом, да будемо уз њега када је тешко и да му помогнемо када смо му најпотребнији. То је оно што радимо и данас.

За све ово време видела сам много тога. Цела наша нација жељно чека бољу будућност. Из иностранства стижу бројна обећања, али нема много конкретних резултата. Народ је уморан од ишчекивања, жели да има добар посао, бољи живот, добар здравствени систем и болнице где ће све бити достојно човека. Ми смо европски народ и одавно припадамо Европи. Наш народ се тако осећа и у праву је што жели да има све оно што имају људи у Европи.

Како видите садашњу ситуацију у земљи?

- Присутна је приметна разлика од 5. октобра 2000. После много деценија изборили смо се за демократију, што је нешто ново за нашу земљу. Тржишна економија је такође новина, а странци треба да схвате да смо у процесу транзиције и да овде има много пословних могућности. Транзиција је увек тешка, зато морамо заједно да радимо. То је веома важно. Потребна нам је боља организација, бољи односи са јавношћу, бољи маркетинг. Наши људи морају да сарађују. Када мој супруг и ја путујемо по земљи, у ситуацији смо да видимо где и како народ живи. Људима у болницама, деци у институцијама за сирочад и избегличким камповима веома је тешко. Њима је неопходна помоћ, и то одмах. Веома је тешко постићи то за све. Људи су уморни од чекања. То је проблем на којем мој супруг и ја радимо да бисмо га ублажили. Обезбеђујемо помоћ свима којима је она потребна и уливамо наду у бољу будућност. Ми градимо мостове наде. Људи морају да знају шта ће се догодити у будућности, не могу годинама да живе у неизвесности. Овде је присутан велики степен сиромаштва, незапослености, има много патње. Забринути смо за наш народ.

Шта вас питају о Србији када одете у иностранство?

- У иностранству, нажалост, према нама и нашој земљи има много негативно расположених медија. Слика о нама није тако добра и међународна заједница не разуме увек стварну ситуацију и начин на који Срби размишљају. Они не схватају колико је наш народ поносан, снажан и невероватно толерантан. Али понос и толеранција имају своје границе. Надам се да ће нас људи у иностранству с временом боље разумети. Када мој супруг и ја путујемо у иностранство лобирамо и објашњавамо шта све преживљава српски народ, и шта му је потребно. А потребно је да инвеститори дођу у нашу земљу да би људи опстали и да би земља привредно ојачала. Наш млади свет након завршеног школовања очајнички тражи запослење и не налази га у земљи. Због тога се масовно исељава у иностранство. Има доста старих лица којима недостаје добра здравствена нега и лекови. Заиста, нашој земљи је потребно више конкретне помоћи из иностранства.

Какав је однос дијаспоре према ситуацији у Србији?

- Наша дијаспора воли отаџбину али често не зна како да помогне. Због тога ми морамо да унапредимо ту комуникацију. Они су наша браћа и сестре. Овде имају рођаке, пријатеље, слушају о овдашњим приликама и осећају велику тугу. Људи из дијаспоре треба чешће да долази у Србију да виде како ми живимо, да осете шта ми осећамо. На томе мој супруг и ја радимо годинама. Придобијамо наше људе који живе у иностранству да се врате и помогну. Веома је важно да добијемо помоћ од наше дијаспоре. Захвални смо онима који су нам већ помогли, али потребно нам је још подршке. Зато када се сусретнемо, приказујемо им хуманитарне документарне филмове како би могли да разумеју какви су услови у нашим болницама, избегличким камповима и старачким домовима. Објашњавамо им колико је тешко и указујемо да нам је неопходна медицинска опрема, медикаменти у болницама, више хране и топле одеће за избеглице, нарочито зими. Када смо недавно боравили у Аустралији осетили смо колико је дијаспора забринута за отаџбину. Иако су далеко, они саосећају и желе да помогну. Било им је драго када су чули за моју Фондацију у земљи, као и да хуманитарна организација Lifeline има огранке у Торонту, Њујорку, Чикагу, Лондону и Атини. Надам се да ће се наши млади људи који су отишли у иностранство вратити у отаџбину. Тешко се може очекивати да ће се они вратити са својим породицама уколико за њих овде не постоје могућности запослења. Зато је јако важно да се ситуација побољша, да се привуку инвеститори и да се хитно настави са реформама. Тешко је када родитељи са троје или четворо деце немају довољно новца за нормалан живот. Нажалост, овакво стање траје годинама тако да ми морамо да радимо свакога дана да ову ситуацију променимо. Неки људи у земљи очекују од Владе да она све проблеме реши. Влада то не може сама. Морамо сви заједно да радимо, помажемо и износимо идеје како да људима данас учинимо живот бољим. То је није аутоматски процес.

Како су млади принчеви? Да ли ће се они вратити овамо?

- Петар, Филип и Александар раде у иностранству да би стекли искуство и били у стању да се врате у земљу и примене овде своје искуство и знање. То нам је одувек био план. Воле нашу земљу и наше људе јер су, док су били јако мали, слушали свог оца и мене како им причамо о нашој земљи. Придружују нам се у посетама људима, уручују поклоне када обилазимо сирочад и болнице. Дечаци су сјајни младићи и веома су поносни на свога оца јер је он човек са много квалитета и са великим интегритетом. Кажу да је сјајан отац.

Наши синови и ја пуног срца гледамо како се мој супруг дивно осећа што је поново у свом дому. Први дан у Краљевском Двору био је веома емотиван за мог супруга. Седео је на столици и питао се са неверицом да ли је заиста његов отац Краљ Петар II седео на њој. Прве вечери када смо отишли на починак рекао је: "Оче, да ли ме видиш? Надам се да си поносан на мене што сам најзад овде, у отаџбини, да помогнем нашем народу." Краљ Петар је одувек желео да се његов син врати кући и помогне на-роду, а ја верујем да је мој супруг божји дар за наш народ.

Како изгледа један Принцезин дан?

- Људи често питају како мој супруг и ја живимо, и како проводимо дане. Свако јутро устајемо у шест сати и спремамо се за рад, а увече касно одлазимо на спавање. Дан нам је увек испуњен активностима. Пријатељи из иностранства који желе да помогну често долазе у Двор и ја им заједно са супругом објашњавам на који начин могу да се укључе у наше активности. Најважније је то да се свакодневно ради на свим хуманитарним пројектима и да настављамо са променама у сваком сектору. Мој принцип је одувек био да се помаже свакоме, без обзира на његову вероисповест или етничко порекло. Мој супруг и ја сматрамо да је то од пресудног значаја, као и поштовање свих људских права и демократских принципа.

Како се остварују и реализују ваши хуманитарни пројекти?

- Један од најновијих пројеката јесте оснивање Центра за ултразвук у Клиничком центру Србије, као подружног центра Института "Томас Џеферсон" из Филаделфије. Центар је планиран тако да служи целој Србији а не само Београду. Обезбедили смо 30 ултразвучних апарата. Желимо да помогнемо бебама и мајкама. Наша земља има високу стопу морталитета код новорођених беба и зато су нам потребни инкубатори. У Атини смо 1. децембра 2005. године организовали велику донаторску хуманитарну акцију за модернизовање неонаталних одељења и куповину медицинске опреме. Свака болница у Србији од нас је добила најмање по један инкубатор. Увели смо бесплатну Дечју СОС линију (0800-123456) за децу са проблемима. Психијатри раде 24 сата дневно. Да би овај важан пројекат успео помогли су нам стручњаци из Лондона и Амстердама. Наша подружница Лајфлајна подржала је овај пројекат. Имамо велики број других значајних пројеката али је за мог супруга и мене један веома приоритетан: програм за наше универзитете. Код нас има много младих људи са факултетским дипломама без посла. Зато радимо на пројекту који би на универзитетима отворио Центре за каријеру. Ови центри ће бити компјутеризовани и преко њих ће се успостављати контакт студената и дипломаца на једној страни и послодаваца на другој. Млади људи би долазили у центре и уписивали се у листе професија. Компаније које траже раднике, знаће где да потраже одговарајућу особу и биће им лакше да успоставе контакт и дођу до квалитетног кадра.

Други пројекат је стипендија за дипломске студије у иностранству. Она ће бити намењена најбољим студентима који говоре стране језике. Желимо да успоставимо "MBA" програм, при невладиној организацији за младе људе који желе да постану менаџери. Веома је важно за нашу земљу да има менаџере због нове пословне праксе на овим просторима и страних инвеститора који траже професионалце у струци. Најважније је да имамо врхунске професионалце. Наши млади људи веома су паметни, талентовани и имају огроман потенцијал.

Често сте у друштву са децом, обилазите их и она вас посећују. Који вам се сусрет са децом највише урезао у сећање?

- Стално размишљам о дечаку у дому за сирочад који ме је позвао у своју собу и показао ми ребро чоколаде под јастуком. Питала сам га да ли је то чоколада коју сам му поклонила неколико месеци раније када сам га посетила. Рекао је: "Да, јесте. То ми је био најлепши дан у животу. Нисам желео да је поједем, да бих могао да се сећам тога дана." Такве ситуације код мене изазивају бурне емоције и буде невероватну енергију да истрајем у својим плановима. Често мислим на тог дечака. И сада видим како ми се насмешио и колико је био срећан када ме је видео. Желим да вредно радим јер сам убеђена да постоји шанса да се живот нашег народа побољша и унапреди. Овакви сусрети су за мене велики подстицај. Уз Божију помоћ и благослов, заједно ћемо саградити мостове наде и побољшати људима животе.

Ко вам највише помаже у вашим хуманитарним акцијама?

- Моја Фондација шаље пројекте иностраним подружницама Лајфлајна у Њујорку, Торонту, Лондону, Чикагу и Атини. Оне разматрају апликације и разговарају са људима добре воље из иностранства који желе да помогну Фондацији принцезе Катарине. На пример, небројене су молбе за набавку нових амбулантних кола или опрема за болнице. Није увек лако, али људи у иностранству знају да напорно и добро радимо и подржавају наше напоре. Блиски пријатељи нам највише помажу. Треба имати разумевање и за дијаспору, јер су људи у дијаспори одговорни за своје породице. Напорно раде у иностранству и шаљу помоћ својим рођацима у земљи. То је за њих, искрено речено, велико оптерећење, па је због тога често теже добити помоћ од дијаспоре. Управо због тога често тражимо помоћ од пријатеља јер они знају колико волимо наш народ, колико бринемо за њега, и знају да смо мој супруг и ја напорно радили да бисмо помагали нашој земљи годинама. Врло сам поносна што могу да кажем да је у јануару Лајфлајн имао два сјајна догађаја, један у Атини, а други у Торонту, са циљем да се помогну неонатални центри. На скупу у Атини прикупљено је више од 655.000 евра. Вечеру у Атини организовао је грчки Лајфлајн и Национална банка Грчке у Мела Мегарону.

Како ће бити употребљен тај новац?

- Тим новцем унапредићемо наше неонаталне центре. Потребно нам је више инкубатора и опреме. У Србији постоје четири важна неонатална центра - у Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Београду. Мајке морају да знају да ће уколико су њихове бебе превремено рођене, добити одличну помоћ у нашим неонаталним центрима.

Зашто сте изабрали баш Атину?

- Људи у Грчкој су нам као браћа и сестре. Они веома воле наш народ и хоће да помогну. У току ратног сукоба у бившој Југославији гостовала сам на грчкој телевизији и апеловала: "Молим вас, помозите одмах, потребни сте људима, ви сте близу, ви сте као браћа и сестре..." Грци су видели на телевизији моју тугу и бригу. Била сам веома поносна и срећна што су нам одмах помогли. Камиони са хуманитарном помоћи почели су да стижу скоро истог трена. Мој супруг Александар и ја често путујемо у Грчку али и у друге земље Европе и стално се сусрећемо са људима који су спремни да помогну.

Ко је био позван на вечеру у Атини?

- Многи наши пријатељи, представници и председници компанија дошли су са својим женама и пријатељима на овај догађај. Присуствовали су многи грчки министри, којима сам захвална на њиховим сјајним говорима: то вече са нама су били Његова екселенција Прокопис Павлопулос, министар унутрашњих послова, јавне администрације и децентрализације, Његова екселенција Панос Панагиотопулос, министар за рад и социјалну заштиту, затим Њена екселенција Фани Пали Петралиа, министар културе, као и Његова екселенција Георгиос Константопулос, заменик министра здравља и социјалне сигурности. Био је ту и Његова екселенција др Милан Париводић, министар економских односа са иностранством Владе Србије и врло се надахнуто обратио гостима.

Ми живимо овај живот да помогнемо. Бог нам је подарио једну руку да помогнемо себи, а другу да помажемо другима. Нисмо дошли на овај свет због нас, већ због других којима можемо да помогнемо. Наша планета није велика, мала је. Када би свака особа мислила на друге људе не би било проблема. Библија каже: "Ако тражиш, даће ти се." Често наш народ мисли да се нешто може добити, а да се то не тражи, али није тако. Ми морамо да тражимо помоћ, ако желимо да је добијемо. Ја свакодневно тражим помоћ, тражим помоћ не за себе већ за наш народ. Знате, увек је лакше тражити помоћ за друге него за себе. Мајка сам и разумем како се осећају друге мајке када су им деца болесна. Мајка у Србији је иста као мајка у Европи и мора да има подједнако добру негу и за себе и за своју децу.

Ваше височанство, реците нам шта принцезу чини Принцезом?

- Принцеза даје, Принцеза не узима. Принцезу чини срце, а не круна. Принцеза је жена која живи да даје и помаже другима. Тако ја видим Принцезу. Сигурна сам да је то дар од Бога и благослов мојих родитеља. Бог помаже људима који желе да помогну другима, Бог дарује снагу онима који желе да помогну другима. Волим да помажем али не волим да обећавам нешто што није могуће остварити.

На крају, која је животна филозофија принцезе Катарине и која је порука Њеног краљевског височанства људима?

- Моја порука је да је потребно да сви волимо једни друге. Породице треба да се помажу, али пре свега људи треба да поштују једни друге. Млади људи треба да поштују своје родитеље и старије, да уче, треба да буду добри студенти, да буду позитивни према будућности и да се надају. Људи треба да знају да има много оних у иностранству који нас воле, али ми треба да се боље организујемо и планирамо. Морамо да будемо јединственији и, како мој супруг често каже, баш онако како су говорили и његови славни преци: "Само слога Србе спасава". Моја животна филозофија јесте да увек треба да чинимо најбоље што можемо и да запамтимо следеће:

Људе који су себични, тешки и различити

волите - без обзира;

Ако чините добро, људи ће мислити да сте на егзотичном путовању,

чините добро - без обзира;

Ако сте успешни стварате непријатеље,

будите успешни - без обзира;

Добро које сте учинили ускоро ће бити мало и брзо заборављено,

чините добро - без обзира;

Поштење и правичност могу да учине да изгледате наивно,

будите поштени и правични - без обзира;

Оно што сте годинама градили могло би да се уништи преко ноћи,

градите - без обзира;

Људима је стварно потребна помоћ али може се догодити да не

цене вашу помоћ,

помажите људима - без обзира;

Дајте највише што можете и може се догодити да вас мало цене,

дајте свету највише - без обзира.