 Војин Ћетковић је рођен 22. августа 1971. у Крушевцу, а Факултет драмских уметности завршио је у Београду у класи професора Владе Јефтовића. Позоришна, филмска и ТВ публика имала је прилике да га гледа у многим ролама у којима је достигао врхунац уметничке креације тако да је жири, чија је председница била редитељка Цисана Мурисидзе, а чланови глумци Павле Минчић и Павле Пекић, театролог Јован Ћирилов и редитељка Милица Краљ, донео одлуку већином гласова.
После тридесетак значајних улога у позоришту, исто толико на филму и телевизији, Ваш уметнички рад крунисан је од Савеза драмских уметника Србије наградом "Милош Жутић" за одигран лик Дон Крста (ЈДП) у режији Виде Огњеновић. Шта за Вас значи ово признање добијено од колега и колико је за Вас значајно само име Милоша Жутића по коме се награда додељује?
– Веома ми је значајно што сам играо у представи у којој је Вида Огњеновић главну улогу доделила мени. Када је писала драму рекла ми је да је мислила на мене и да је била спремна да чека и годину дана да се ја ослободим других обавеза јер сам ја тај који њој треба због тога што поседујем, "анатомију душе на сцени". Искрено, изненадила ме је награда јер нисам знао да сам био номинован, нисам знао ни да ме је позориште предложило и нисам знао да чланови жирија гледају управо једну од последњих представа у сезони. Свака награда, а нарочито ова која је једна од највреднијих, доказ је да сте сазрели као глумац, да нешто значите у том свету и да сте својим умећем надградили улогу коју играте. Што се тиче Милоша Жутића, диван комплимент сам добио када сам на Факултету драмских уметности дошао до ужег избора и успешно га савладао. Тада ми је пришла једна девојчица и рекла: "Добар дан, ја сам Катарина Жутић. Надам се да ћу следеће године постати ваш колега. Јако ми се допало то што сте радили на пријемном и морам да вам кажем да са сцене личите на мог покојног оца. Не физички, али имате неку топлину коју је имао и мој тата." То је један од најлепших комплимената које сам добио јер сам Милоша Жутића гледао првенствено у позоришту, ређе на филму и телевизији. Он је у правом смислу речи био бард и један од ретких глумаца о коме нисам чуо апсолутно ништа ружно. Ми млади глумци смо га често имитирали због оног његовог дивног дубоког гласа. Био је човек вредан дивљења.
 Ко је Дон Крсто у тумачењу Војина Ћетковића и да ли је он данас као личност актуелан?
– Мислим да су све представе које су на репертоару моје матичне куће Југословенског драмског позоришта актуелне. Дон Крсто је изузетно актуелан лик. На старту сам имао дилему од чега да почнем у градњи лика пошто се мало зна о његовој биографији. Тај моменат је предност за писца а хендикеп за глумца, јер је спутавајуће када немате довољно података о човеку кога тумачите на сцени. Када сам постављао лик, схватио сам да се ради о врло амбициозном човеку. Он је чак платио своје гробно место у једном елитном делу у Венецији где је желео да почива и сам себи саградио споменик међу великанима тада културног и јавног живота. То доста говори о менталном склопу тог човека. Међутим, схватио сам анализирајући његов живот да би ме ово сазнање одвело у погрешном правцу тако да сам се држао Видиног текста и урадили смо представу која је мелодрама. То је прича о човеку који има страховит унутарњи сукоб. Каноник цркве и учитељ са докторатом права из Падове преселио се у Венецију где пише љубавну поезију и сонете. Даровит човек завидног образовања са високим католичким клерикалским положајем. Мученик који не може да се ожени љубављу свог живота због свог духовног пута и завета Цркви на целибат, бескрајно емотиван и талентован, коме је Будва претесна и због тога одлази у Италију. Као личност, он је увек "на пола пута". Ти парадокси, супротности између професије и идеја, свештеничког звања и еротске поезије коју је писао, позоришта и науке, све је то узбудљиво за глумца који тумачи такав лик. Мото представе и лика сажет је у једној реченици Дон Крста: "Вазда сам између двије обале, ни на једној дома!". Вида Огњеновић је написала да има брата близанца па је и то одвајање од брата за Дон Крста било веома тешко. Још кад је после петнаест година видео брата који му је дошао у посету и сазнао да се управо он оженио његовом првом и једином љубављу, то га је сломило. Брат га је у Венецији затекао као веома угледног, цењеног и богатог човека који живи у раскоши и сјају, али с безграничном тугом и меланхолијом за свим оним што није доживео, а толико је желео. Језик којим је Вида написала комад је сјајан. Свака реплика је музика на паштровићком дијалекту. То је предивно.
 Опробали сте се у свим жанровима веома успешно. Приметно је да се на наше позоришне сцене поново враћа мелодрама. Шта мислите због чега?
– Новинари су ме често питали шта бих желео да играм, а ја сам увек одговарао – мелодраму. Тренутно у позоришту играм две класичне мелодраме, а и на телевизији носим главни мушки лик у серији "Рањени орао" који је права грађанска мелодрама. То је жанр у којем се осећам јако слободно. Занимају ме мушко–женски односи и кад читам или глумим у мелодрами имам утисак да познајем то штиво. Не стидим се пред камерама ни пред колегиницама. Треба само имати доброг партнера да можете с њим да измењате глумачке енергије и онда је то увек погодак. Моје је мишљење да све дође и прође, али мелодрама садржи универзалност јер је увек време да се говори о неким основним питањима, емоцијама или једноставно – љубави.
Како уметнички градите ликове које тумачите? Да ли постајете "они" на сцени или је личност Војина Ћетковића као уметника само медијатор између њих и посматрача?
– У овом питању се налази и одговор. Апсолутно је потребно да себе прилагодим лику који играм и лик да прилагодим себи. Ако се ове две струје не сретну у једном моменту онда не говорите истину са сцене, а циљ је да се говори истина. Битно је спајање та два елемента у једну тачку.
 Како себе доживљавате као уметника у времену и простору у коме егзистирате и шта мислите генерално о друштву у којем смо живели и у којем сада живимо?
– Нисам задовољан кад погледам друштво у којем данас живим. Кад је било горе време некако је позориште било живо, филм је био жив. Имали смо идеал коме смо тежили, идеолошки бунт, грађанску побуну против неправде и репресије. Због свега тога смо се окупљали, живели и стварали. Кад смо постигли тај циљ, кад смо коначно добили ово друштво одједном нам је понестало идеја. Читам, путујем, гледам, нас, свет, Европу, све "пуца". Ова велика криза која је настала, дошла је као неминовност јер је постало неиздрживо. Нигде не постоји једна стабилна идеологија. Само ситни трзаји. Живите само да се преживи. Не само овде, свуда је тако. Новац је постао апсолутан приоритет, критеријум и водиља кроз живот и егзистенцију. Свакако да такав начин живота доводи до расула и распадања. Због тога се понекад осећам празно.
Да ли је професија глумац добила на значају и да ли поред едукативне, оплемењујуће мисије има моћ да подстакне и неке промене ван сцене?
 – Приметио сам да нас многе политичке партије зову пред изборе или када су неке велике хуманитарне акције да учествујемо и кажемо своје мишљење, тако да се стиче утисак да имамо велики утицај као јавне личности које се баве уметношћу. Ја такође тако мислим. Можемо да утичемо на стварност и можемо да утичемо на људе. Наравно, то се некад злоупотребљава. Све више, међутим, осећам колико смо одговорни за то што играмо. Утврдио сам колики огроман утицај има телевизија или позориште на младог човека, његов развој и животни пут. Сећам се да сам као средњошколац гледао две представе Дејана Мијача и још тада, после њих, одлучио да се бавим овим послом. Био сам ван себе после представа, јер су ме погодиле у срце. То осећање узбуђености ме је држало неколико дана и све време сам размишљао само о ономе што сам тада видео на сцени. Исто ми се догодило и са неколико филмова који су се урезали као рана у моје сећање. Да, ми смо апсолутно у могућности да креирамо укус нације, пре свега младих, али нажалост многе телевизије се баве само рејтинзима, цифрама, гледаношћу и удварањем публици. Не схватају да на тај начин чине огромну штету и ментални хаос. Не разумеју какву одговорност носе пред генерацијама и какву обавезу стављају себи на плећа. Због тога антихероји постају хероји, губе се узори и тако се урушава систем вредности. Од девојака се праве силиконске Барбике и све излазе из истог калупа. На томе из комерцијалних разлога инсистирају поједине телевизије јер стварајући лош укус и кич долазе до огромног профита трујући младе. Због тога ми у неким случајевима имамо позитиван утицај, а у неким не. Постајемо део машинерије испраних мозгова. Позориште је у том смислу квалитетније, јер има строже естетске и моралне критеријуме. Оно чак има моћ, што се показало у нашој ближој прошлости, да непогрешиво предвиди ствари које ће се десити. Радећи неке представе наслутили смо ратове, демонстрације, тенкове на улицама. Све се то појавило на нашим сценама пре него што се реално догодило. На многе ствари смо благовремено указивали. Сетите се представе ЈДП-а, "Свети Сава" Синише Ковачевића са Жарком Лаушевићем, кад је прекинута у време најжешћег национализма. Колика се бука дигла око тога. Још раније, такође на сцени ЈДП-а, догодила се забрана извођење представе, "Кад су цветале тикве" Драгослава Михајловића, која је скинута с репертоара због изношења истине о страдању на Голом отоку. Било је много нових представа које су имале јак одјек и покренуле доста ствари. Одавде, из позоришта, кренули су разни протести још док сам ја био студент и млад глумац.
Шта су за Вас вредности које човек по сваку цену мора задржати, којима мора тежити, и шта Ви, чије су креације иницијација људских емоција, можете да поручите, нарочито младима?
– Највеће вредности су ментално и физичко здравље. Човек то мора да сачува по сваку цену, фанатично. Раније, кад је све, наводно, било у реду, водио се "фини" живот, одлазило се у "добра" друштва, свако је могао да путује без проблема у иностранство, глумци су некако били екстремни. Ти чудни људи затварали су се у позоришта и радили. Одједном, како је време постало ненормално и како су се ненормалне ствари догодиле ван позоришта, ми смо постали екстремно нормални, баш зато што смо се сачували од тих спољних утицаја. Верујте, много више здравих људи има сада у позоришту него што их је на улици. Говорим о менталном здрављу. Шта човек мора да задржи? Мора да задржи сећање касног детињства, време када се постаје младић, девојка, човек. Ту је извориште најчистијих мисли и емоција. То време морају да сачувају у срцу и души, касније у животу поново да га траже у себи и препознају. Стално да се корача тим најчеднијим путем. То бих желео да поручим младима. Да негујеш и заливаш оно осећање кад си се први пут заљубио. Да се буде стално у томе.
|
Импресивна филмска и ТВ продукција
Војин Ћетковић је глумио у филмовима и на телевизији од 1993. године. Наслови у којима се појављивао су "Рај", "Симпатија и антипатија", "Танго је тужна мисао која се плеше", "Досије 128", "Раскршће", "Стршљен", "Породично благо", "Нож", "А сад адио", "Бумеранг", "Трећи канал од сунца", "Породично благо 2", "Зона Замфирова", "Пљачка Трећег рајха", "Вила Марија", "Звезде љубави", "Ивкова слава", "Клопка", "Хадерсфилд", "Позориште у кући", "Рањени орао", "Мој рођак са села 2", "Краљевина Србија", "Читуља за Ескобара", "Вратиће се роде", "Улица липа". |
|
Позоришне представе:
"Терговци" (ЈДП), "Троил и Кресида" (ЈДП), "У потпалубљу" (ЈДП), "Слушкиње", "Проклета авлија" (Крушевачко позориште), "Мизантроп" (ЈДП), "Аудијенција" (Атеље 212), "Роберто Цуко" (Атеље 212), "Златно руно" (БДП), "Укроћена горопад" (Народно позориште Београд), "Говорница" (ЈДП), "Хадерсфилд" (ЈДП), "Јастучко" (БДП), "Мандрагола" (народно позориште Београд, "Брод за лудаке" (ЈДП), "На дну" (ЈДП), "Тако је морало бити" (ЈДП).
Војин Ћетковић је недавно завршио снимање филма "Романса" француске редитељке Рије Расмусен у продукцији чувеног редитеља Лика Бесона, као и првенац Ђорђа Балашевића "Као рани мраз" по тексту и у режији аутора многих музичких хитова. | |
