|
Попут необичног наслова "Бела жива природа – специфична тежина слике" и отварање ове изложбе сликарке Љубице Мркаљ протекло је неконвенционално. Те новембарске вечери у београдском Етнографском музеју, уз много званица, догађај је отпочео симболичним расецањем велике бундеве чијих је неколико комада потом додато другим плодовима – јабукама, грожђу, купусу, паприкама – распоређеним на белој подлози око једног тондо-мозаика. А изнад тог призора, на зиду, била је слика с које сенка уметнице као да је чаробним штапићем у контрасмеру покренула у бити статичан "ванитас", оживевши га по целој галерији. Преко пута је, међутим, стајала "Специфична тежина слике", контрапункт "Белој живој природи са сенком сликарке". |
 |
Уместо устаљеног израза "инсталација", уметница је изабрала српску реч "намештаљка" за ово комплексно остварење састављено од теразија, иначе музејског експоната, и садржаја постављеног у два њихова таса. У првом је смештен мали сликарски паноптикум, који осим палете умрљане бојама и четке, садржи перлице, шкољкице, папричице, бочицу, чак и паучину. Други тас, који претеже, заузела је само једна слика. Мерењем њене специфичне тежине путем овакве парадигме, ауторка отвара низ филозофских питања, можда најпре везаних уз улогу уметности у савременом свету.
Између те две упоришне тачке (слике са сенком и теразија) тече фриз белих живих природа – ниже се тридесетак слика и акварела насталих од 1998. до 2007. године, на којима иста тема – као у "Болеру" Мориса Равела – додавањем или одузимањем елемената постиже нову хармонизацију.
У свакој слици или акварелу на изложби успостављена је аутохтона композициона равнотежа и "провучен" одређени дуализам: вечност и пролазност, умирање и рађање, дуготрајност и ефемерност. Када посетилац, пратећи тај девичански бео фриз стигне до краја/почетка, схвати да се ова визуелна сензација пред његовим очима претворила у својеврсну оду животу.
А кад је Љубица у своје дело увела белу живу природу?
Догодило се то још за време њених постдипломских студија 1971. године у класи професора Младена Србиновића. Прекинувши своје "настањивање" у Паризу, Љубица се вратила у Београд на додатне едукације. У за рад сасвим неадекватном простору, у реквизитарници, оградила је себи један кутак белим чаршавима који су се на Академији затекли. И под је застрла белином и једнога дана по њему просула свеже плодове које је донела с пијаце Зелени венац. И ето слике, ето беле живе природе!
 |
Сликала је уметница и пре и касније ониријске пејзаже, актове, нестварно поетичне античке градове, медитеранска сновиђења. Фотографисала је људско тело, занимљиве облине. Истовремено, Љубица Мркаљ је и писац. Пажњи читалаца препоручујемо њену књигу "Аријаднино клупко", коју је Васа Павковић одредио као "дневник фасцинација урамљен ликовним материјалом", објављену 2004. у издавачкој кући "Плато". Долазила је из Париза да све то, у одређеним временским интервалима, покаже Београду и Србији, па се поново враћала у град светлости. У том Љубицином цикличном кретању, ево нас поново код њене беле живе природе. |
Иако у историји уметности ова тема има назив "мртва природа" већ неколико векова, Љубица га преобраћује у "жива природа", јасно стављајући до знања да њене слике глорификују живот.
|
Између Београда и Париза
После завршене Ликовне академије у Београду 1971. и постдипломских студија 1973. Љубица Мркаљ одлази у Париз где и данас живи. Од 2000. године често борави у Београду. Уз сликарство, бави се и уметничком фотографијом и перформансима, објављује поезију и прозу. Од 1966. године имала је тридесет самосталних изложби и учествовала је на више од сто двадесет колективних, у нашој земљи (која је некада обухватала југословенски простор), затим у Француској, Италији, Грчкој, Немачкој, Шпанији, Белгији и другим државама... | |
