 Имала је 22 године када је добила Златну Арену на филмском фестивалу у Пули, а 2006. је у Берлину за улоге у филмовима Јасмиле Жбанић Грбавица и Госпођица (редитељка Андреа Штака), била номинована за најбољу глумицу Европе! У међувремену је снимила десетине филмова и телевизијских остварења, а од почетка глумачке каријере члан је Југословенског драмског позоришта.
Ове јесени је у Београду добила награду Освајање слободе. То је признање које пријатељи у знак сећања на активисткињу Грађанског савеза Мају Маршићевић-Тасић додељују успешним женама, што је некако логично, јер у свету мушкараца жени је потребно много више да се избори за слободу свог израза:
– Има ту разних разлога и узрока, али у суштини реч је о духовном наслеђу које жене добијају својим рођењем и васпитањем на овим просторима. Кћери се, за разлику од синова, васпитавају да увек помало сумњају у себе, у своја опредељења, да се не упуштају тако лако у оно у шта нису сасвим сигурне. Мушкарци се усуђују да свашта пробају, њихово самопоуздање је огромно. Многе ствари које се мушкарцима не замерају, од приватног живота до друштвених норми, жени се и те како стављају на душу.
Шта је било ваше прво, лично, освајање слободе?
– Била сам на првој години студија када сам хтела да останем и да преспавам код свог тадашњег дечка. Лето пре тога сам први пут ишла сама на море. Назвала сам кућу телефоном и јавио се мој отац. Знала сам да то њима неће бити лако, али нисам желела да их лажем. Хтела сам да имају поверење у мене, да га не узгубе ако их будем лагала. Отац је ћутке примио моје саопштење да ћу да преспавам код пријатеља и сутрадан, када сам дошла кући, нисмо о томе причали.
Шта вам као глумици и грађанки у овом тренуку највише смета у Србији?
– Смета ми чињеница да не постоји извесност, сигурност у систему. У добро уређеним земљама постоји чврст систем и ти можеш да се буниш против њега. Али ти се, као обичан човек, као потрошач, осећаш заштићено, можеш да се ослониш на тај систем, чак и онда када он греши. Јер, можеш да се бориш против њега. Ја бих волела да ово наше друштво буде такво. Међутим, ја не могу да живим у другој средини и на другом месту, јер себе доживљавам као биљку која живи само на једном климатском подручју.
Снимали сте успешне филмове са редитељима, тачније редитељкама ван Србије?
– Да, али то је било зато што је њима била потребна глумица као што сам ја. Нисам ја тамо морала да се прилагођавам, већ је баш требало да будем ова која сам, одавде. Ја не могу да замислим друго место на коме бих живела осим Београда. Овај простор је инспирација моје уметности, овде се пуне моје креативне батерије, овде интензивно живим. Више унутра, а све мање споља. Глума је најважнији део мог живота и ја уживам у ономе што радим, без обзира на формални успех или неуспех. Ја сам најсрећнија особа на свету, јер зарађујем новац од своје љубави.
Шта је, по вашем мишљењу, реално очекивати од културе једне мале земље као што је Србија?
– У својој жељи да се примакнемо ономе чему се дивимо, трудимо се да се мењамо, да личимо на оно чему бисмо хтели да се прилагодимо. Тинејџери то доказују тако што, у својој жељи да не одскачу од средине, сви личе једни на друге – сви имају исте фризуре, исте патике, фармерке, јакне... А само чудаци који су аутентични изгледају другачије од њих и они привлаче пажњу. Ми треба да будемо то што јесмо, да такви какви јесмо будемо занимљиви остатку света. Гледам румунски филм који је последњих година привукао изузетну пажњу јавности, то је посебна прича. Ти филмови су крајње уроњени у ту румунску стварност, нема ни мало шминке да би се личило на неке лепше, боље, богатије. Свакога од нас друга особа привлачи својом аутентичношћу и оригиналношћу. Привлачи нас својом унутарњем искреношћу. Тако вам је и са земљом. Не треба да личимо ни на кога, не треба да се бојимо да будемо то што јесмо, и не треба да се стидимо тога ко смо. Има много лоших ствари код нас и међу нама, али не треба да их негирамо и да се правимо као да не постоје.
Ваша филмска каријера последњих година, али и примери других глумаца попут Микија Манојловића или Славка Штимца, показује да филм као да опет окупља уметнике из бивших република?
– То за мене није никакава новост, још мање изненађење. Показало се да то једино има смисла. Јер, чак и у комерцијаном погледу, то се једино исплати, ако се има у виду да се људи на највећем делу простора те бивше земље између себе добро разумеју. Они говоре номинално различитим језицима, али нису им потребни титлови. Да сам ја редитељ или продуцент, понашала бих се као неко ко има могућности да бира глумца са једне велике територије као што је била бивша Југославија. Када сам снимала код Винка Брешана неки су се питали због чега је узео Српкињу да игра Хрватицу, а ја мислим да је то питање на које уопште не треба одговарати. Ја сам последњих година играла Хрватицу, Босанку, Албанку и допало ми се што сам имала могућности да себе тестирам у тим улогама.
Како данас доживљавате тезу о тзв. ангажованом филму?
– Не мислим да би наши филмски ствараоци морали по сваку цену да буду ангажовани, али мислим да су теме пријатељства, љубави, поверења, лојалности, породице, веома битне за свако друштво, па тако и за ово. Тога, међутим, у нашим филмовима нема или има у траговима. Да не говорим о темама насиља у породици, хомосексуалности, болести, хендикепираности, оболелима од AIDS-а... Не мислим да је само политика нешто о чему би требало говорити. Нити верујем да је култура једног друштва на здравим основама ако се праве само комерцијални филмови. Сматрам да такву продукцију држава уопште и не треба материјално да подржава. Добра културна политика би морала да пружа подршку филмовима који ће имати шансе на међународним филмским смотрама где би могли на најбољи начин да представљају Србију. Данас се у свету зна само за два редитеља одавде – за Емира Кустурицу и Горана Паскаљевића. И ни за кога другог. А шта је са тим младим, свежим, паметним, продорним, агресивним редитељима који ће свету показати нови сензибилитет и нову слику Србије?
Данас предајете трећој години студената глуме на БК Академији. Шта је то чему бисте волели да их научите, осим глуме, наравно?
– Волела бих да схвате колико је важно да покажу да им је до нечега стало – до глуме, до песме, до љубави, до пријатељства, али да им је стало. И да то покажу. Млади људи се плаше да покажу како им је до нечега веома стало, јер забога, важно је бити cool. То је можда добро за друштво у средњој школи, али за мене је у животу веома битно показати људима колико ти је нешто важно. Тим младим људима који студирају код мене, ни иначе није лако. Не смеју да седе и чекају да живот дође на њихова врата. Они морају њега да анимирају и приводе у своје глумачко окриље. Глума није посао који ће се проверавати на неком егзактном тесту. Глумац је сам пред собом и има само страст и жељу да нешто учини. У суштини, све се своди на једну реч – борба. И на то да не треба да крију о чему сањају. Под условом и да посегну за тим сном.
Али услови живота овде и данас нису баш превише фер према тим младим људима?
– Никада нису фер, нису то били јуче, ни прекјуче, неће бити ни сутра. Никоме ко крене да одраста није лако. Објективни проблеми се некако лакше премосте од оних субјективних, највећих, које човек мора да савладава у себи. То је преузимање одговорности, тренутак у којем сам мораш да донесеш одлуку. Докле год родитељи одлучују уместо нас, ми одржавамо ту илузију како ћемо једног дана ми њима показати. Када тај тренутак дође, сви се ми помало препаднемо од те одговорности. Лако је бунити се против ауторитета, али када ти треба то да постанеш, онда је то велики корак. И често помислимо како је најлепше остати мамино и татино дете.
Шта радите ових дана?
– Управо сам у Сарајеву завршила снимање новог филма Јасмиле Жбанић “На путу”. Имам једну лепу, невелику улогу. Реч је о љубавној причи, о људима тридесетих година који покушавају да пронађу свој животни пут. Овде сам играла у новом филму Мирослава Момчиловића “Чекај ме, ја сигурно нећу доћи”. И ту је у средишту филма прича о људима тридесетих година, где играм мајку једног од јунака. Њена прича као да представља могућу будућност тих младих људи. А реч је о томе да се сви укруг не воле. Он воли њу, она воли другог, други воли трећу... И нико никоме не узвраћа љубав, сви желе неког другог. Мало горка, мало опомињућа прича о томе какви су наши избори и какве су последице наших избора.
Ви сте ми одавно казали да сте приликом сваког свог избора урачунали и плаћање, ма колико коштало?
– Наравно. Нисам радила оно што нисам желела. Као што никада не бих могла да живим са једним, а да желим другог. | 
