 Александар Манић слови за једног од најцењенијих стручњака у области експертизе православиних икона које су у последње време преплавиле Запад. Писао је за многе стручне часописе и публикације широм света, објашњавајући пре свега суштину саме иконе, карактеристике појединих стилова и школа, време у којем су иконе настајале као и вештину како разликовати оригинал од фалсификата. Бројни стручни магазини као што су "Л’естампиј", "Л’обже д’ар", "Во шјен" (Француска), "Сиријус", "Алеф", "Апрејзер" (САД) објавили су његове чланке о овој интересантној области, а сарађивао је и са француском телевизијом ТФ1. Коаутор је књиге о православном иконопису "Icone, un arte de verite", CpL, Paris 1991.
Првобитна улога иконе јесте присуство Бога или светитеља у свакодневном животу верника. Да ли је уопште могуће трговати таквим предметима?
– Не треба заборавити да су се иконе одувек продавале, непосредно из атељеа, али и преко трговаца, цркава и манастира. Све до почетка XX века на Балкану су постојали путујући живописци и трговци, тако да је од икона живео читав један уметнички, занатлијски и трговачки ланац. Иконе, као и други производи, бивали су не само продавани, него и замењивани за другу робу. Захваљујући трговачким уговорима, сачуваним у манастирским књигама, можемо да закључимо колико су иконе биле цењене и колика им је некада била вредност. Прилике су се, међутим, измениле, пре свега у самом односу према купљеној икони, тако да се она данас више посматра као уметнички и колекционарски предмет него као култни предмет.
 Историја уметности нам сведочи да су се иконе некада већином продавале на регионалним тржиштима, али постојали су и послови на међународном нивоу. У којој мери се та ситуација данас изменила?
– Мноштво комуникација, добре саобраћајне везе, брзе и свима доступне авионске линије, учиниле су да тржиште икона постане пре свега међународно, тако да се у широком потезу може рећи да се на тржиштима Блиског истока, Грчке, Србије и других балканских земаља, највише купују "фолклорне" иконе, које су живописали мали мајстори занатлије. Иконе највишег уметничког квалитета продају се у Енглеској, Америци, Француској, Немачкој и Русији. Највећи број квалитетних икона пролази кроз аукцијске куће Содеби, Кристи или Друо.
Од пада комунистичких режима источних земаља, на тржишу се појавио велики број икона, нарочито из Русије. Оне, међутим, углавном немају врхунски квалитет налик првом таласу растурања националног блага током двадесетих година прошлог века. Имао сам више пута прилику да видим иконе које су пре осам деценија скинуте из совјетских музеја и легално, са државним штамбиљем, продате у западним земљама.
Стиче се утисак да су руске иконе најбројније на тржишту. Да ли су оне траженије или постоји неки други разлог?
 – Могло би се рећи да су траженије у Француској, јер су те две земље одржавале посебне односе од осамнаестог века. Такође, непосредно по октобарском бољшевичком војном пучу, преко две стотине хиљада Руса иселило се за Француску, доносећи са собом део сопствене културе и цивилизације. Разумљиво је зашто су Французима блискије руске иконе. Такође, неопходно је рећи да је од 17. века продукција икона била огромна у Русији. Истовремено, балканске земље су биле под турском окупацијом, те је њихова продукција била неупоредиво мања и слабија у том периоду.
Истовремено, колекционари сматрају да је верско и уметничко виђење и изражавање балканских иконописаца много строже. Тај детаљ ме увек подсети на епизоду филма "Андреј Рубљов" Тарковског у којем он супротставља строгост византијског генија Теофана Грка и благост руског генија Рубљова. У питању је, међутим, цивилизацијски однос, као и лични укус.
Да ли једна икона више вреди у Енглеској, Француској или Америци?
– Све зависи од иконе. У случају изузетног квалитета, њена вредност, како уметничка, тако и материјална, постаје "универзална". Но ако посматрамо локална тржишта, приметићемо разлике. На пример, Американци воле руске иконе касног 19. века, сликане реалистички и украшене сребрним окладима са емајлом. Лепе руске иконе из 16. и 17. века најбоље се продају у Француској и Немачој, док су грчке, поствизантијске, нарочито са јонских острва и Крита, најомиљеније међу енглеским колекционарима. На италијанском тржишту солидно пролазе лепе балканске иконе. Не треба заборавити Холандију и Швајцарску, земље еклектичог укуса и клијентеле.
Да ли иконографски мотив утиче на вредност иконе?
– Да, мада није на првом месту. Најважији елемент су уметничка вредност и стање очуваности. Потом долази старост иконе, школа или атрибуција, а онда и сaм мотив. Најтражније су иконе Пресвете Богородице са Исусом Христом представљеним као дете у њеном наручју. Тражени су мотиви великих празника (Рождество Христово, Васкрсење, Благовести…), житијне иконе и минијатуре. Колекционари такође воле и иконе са светитељима који су заштитници неке активности или неког занимања: Свети Никола штити путнике и морепловце, Свети врачи Кузма и Дамјан, као и Свети Пантелејмон штите здравље и лекаре, Свети Ђорђе штити сиромашне и затворенике, Света Параскева је заштитница трговаца, Света Анастазија штити женске радове…
Значи да се иконе ипак купују не само ради њихове уметничке вредности, него и због њиховог провобитног значења – духовна веза верника са представљеним светитељем?
– Икона је православцима одувек значила присуство Христа и светитеља у свакодневном животу. Упркос данашњем једностраном посматрању иконописања као дела светске уметничке баштине, људи све чешће осећају икону као духовну помоћ. Није ретко да се иконе дају на поклон за рођење, крштење или венчање, да би даропримцима својом светлошћу обасјавале духовниживот и бивале им помоћ у свакодневном животу.
|
Српске иконе
"Наших икона нема много на тржишту из више разлога. Пре свега, зато што су најлепше српске иконе, од 14. до 16. века, малобројне и налазе се у манастирским ризницама и музејским колекцијама. Иконе које датирају из периода од 17. до краја 19. века, немају квалитет високе уметности, него су више занатског и фолклорног значаја, те привлаче мањи број колекционара. Најзанимљивије су иконе из Војводине, 18. и 19. века, урађене на посребреном грунду са гравираним орнаментима, барокне иконе до почетка 19. века, као и недовољно познате и мало обрађиване которске иконе. Но, узевши у обзир нашу бурну историју, ни ових икона нема много." |
|
Фалсификати на тржишту
Фалсификоване иконе појавиле су се у већем броју на западном тржишту почетком седамдесетих година прошлог века. Од пада Берлинског зида, међутим, број фалсификата се умногостручио. Налазимо их код антиквара у Истанбулу и Бејруту, код јерусалимских трговаца, на московским бувљим пијацама, али и у великим западним аукцијским кућама. Највештији фалсификати стижу из Русије, и често су урађени на старом дрвету. Сређене и зацрњене да симулирају време и патину, оне могу да буду откривене пажљивим проучавањем. Фалсификатори обично немају иконографску и научну формацију, него траже само површински ефекат, те чине мноштво грешака. Пажљивом анализом стручњак може да пронађе читав низ анахронизама и на тај начин открије фалсификовану икону. | |
