|
Poput neobičnog naslova "Bela živa priroda – specifična težina slike" i otvaranje ove izložbe slikarke Ljubice Mrkalj proteklo je nekonvencionalno. Te novembarske večeri u beogradskom Etnografskom muzeju, uz mnogo zvanica, događaj je otpočeo simboličnim rasecanjem velike bundeve čijih je nekoliko komada potom dodato drugim plodovima – jabukama, grožđu, kupusu, paprikama – raspoređenim na beloj podlozi oko jednog tondo-mozaika.
A iznad tog prizora, na zidu, bila je slika s koje senka umetnice kao da je čarobnim štapićem u kontrasmeru pokrenula u biti statičan "vanitas", oživevši ga po celoj galeriji. Preko puta je, međutim, stajala "Specifična težina slike", kontrapunkt "Beloj živoj prirodi sa senkom slikarke". |
 |
Umesto ustaljenog izraza "instalacija", umetnica je izabrala srpsku reč "nameštaljka" za ovo kompleksno ostvarenje sastavljeno od terazija, inače muzejskog eksponata, i sadržaja postavljenog u dva njihova tasa. U prvom je smešten mali slikarski panoptikum, koji osim palete umrljane bojama i četke, sadrži perlice, školjkice, papričice, bočicu, čak i paučinu. Drugi tas, koji preteže, zauzela je samo jedna slika. Merenjem njene specifične težine putem ovakve paradigme, autorka otvara niz filozofskih pitanja, možda najpre vezanih uz ulogu umetnosti u savremenom svetu.
Između te dve uporišne tačke (slike sa senkom i terazija) teče friz belih živih priroda – niže se tridesetak slika i akvarela nastalih od 1998. do 2007. godine, na kojima ista tema – kao u "Boleru" Morisa Ravela – dodavanjem ili oduzimanjem elemenata postiže novu harmonizaciju.
U svakoj slici ili akvarelu na izložbi uspostavljena je autohtona kompoziciona ravnoteža i "provučen" određeni dualizam: večnost i prolaznost, umiranje i rađanje, dugotrajnost i efemernost. Kada posetilac, prateći taj devičanski beo friz stigne do kraja/početka, shvati da se ova vizuelna senzacija pred njegovim očima pretvorila u svojevrsnu odu životu.
A kad je Ljubica u svoje delo uvela belu živu prirodu?
Dogodilo se to još za vreme njenih postdiplomskih studija 1971. godine u klasi profesora Mladena Srbinovića. Prekinuvši svoje "nastanjivanje" u Parizu, Ljubica se vratila u Beograd na dodatne edukacije. U za rad sasvim neadekvatnom prostoru, u rekvizitarnici, ogradila je sebi jedan kutak belim čaršavima koji su se na Akademiji zatekli. I pod je zastrla belinom i jednoga dana po njemu prosula sveže plodove koje je donela s pijace Zeleni venac. I eto slike, eto bele žive prirode!
 |
Slikala je umetnica i pre i kasnije onirijske pejzaže, aktove, nestvarno poetične antičke gradove, mediteranska snoviđenja. Fotografisala je ljudsko telo, zanimljive obline. Istovremeno, Ljubica Mrkalj je i pisac. Pažnji čitalaca preporučujemo njenu knjigu "Arijadnino klupko", koju je Vasa Pavković odredio kao "dnevnik fascinacija uramljen likovnim materijalom", objavljenu 2004. u izdavačkoj kući "Plato".
Dolazila je iz Pariza da sve to, u određenim vremenskim intervalima, pokaže Beogradu i Srbiji, pa se ponovo vraćala u grad svetlosti. U tom Ljubicinom cikličnom kretanju, evo nas ponovo kod njene bele žive prirode. |
Iako u istoriji umetnosti ova tema ima naziv "mrtva priroda" već nekoliko vekova, Ljubica ga preobraćuje u "živa priroda", jasno stavljajući do znanja da njene slike glorifikuju život.
|
Između Beograda i Pariza
Posle završene Likovne akademije u Beogradu 1971. i postdiplomskih studija 1973. Ljubica Mrkalj odlazi u Pariz gde i danas živi. Od 2000. godine često boravi u Beogradu. Uz slikarstvo, bavi se i umetničkom fotografijom i performansima, objavljuje poeziju i prozu. Od 1966. godine imala je trideset samostalnih izložbi i učestvovala je na više od sto dvadeset kolektivnih, u našoj zemlji (koja je nekada obuhvatala jugoslovenski prostor), zatim u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Nemačkoj, Španiji, Belgiji i drugim državama... | |
