 Abvun dbašmajo, Netkadaš šešmoh... (Oče naš, koji si na nebesima, Da se sveti ime Tvoje...). U polutami hrama posvećenom svetom Sergeju, mlada žena je pred grupom hodočasnika polako izgovarala najvažniju hrišćansku molitvu na način kako se to činilo pre dve hiljade godina. Nerazumljive reči koje su podsećale na mešavinu hebrejskog i arapskog na neobjašnjiv način su nalazile put do srca prisutnih, proizvodeći snažne emocije. "Mnogi zaplaču kada prvi put čuju reči kojima se molio sam Isus", potvrdio je lokalni sveštenik Taufik Eik.
 Pre dva milenijuma aramejski jezik je pored hebrejskog bio lingua franca na području čitavog Bliskog istoka. U sedmom veku, po dolasku Arapa u ove prostore, biva potisnut, dok se danas njime govori svega u nekoliko mesta. Među njima je Malula, mala sirijska varoš koja slovi za jednu od najstarijih hrišćanskih naseobina na svetu. Poseta Maluli bila je deo pratećeg programa u okviru festivala "Put svile", koji već nekoliko godina zaredom organizuje Ministarstvo turizma Sirije. Po pozivu sirijske vlade desetak predstavnika najvećih srpskih medijskih kuća i turističkih agencija, zajedno sa još dve hiljade kolega iz čitavog sveta, imalo je priliku da se upozna s bogatim kulturnim i istorijskim nasleđem ove zemlje. Po mnogima je boravak u Maluli bio jedno od najvrednijih iskustava na čitavom proputovanju.
Od Damaska do ove varošice, koja leži na 1650 m nadmorske visine, na obodu stenovitog planinskog masiva Kalamon, trebalo nam je svega sat vremena vožnje. No tako je tek odskora od kada je napravljen moderan asfaltni put. Vekovima unazad, zbog nepristupačnog položaja, Malula i njeni žitelji bili su u velikoj meri odsečeni od sveta i upućeni sami na sebe. Pretpostavlja se da je baš ta izolovanost bila jedan od glavnih preduslova za očuvanje aramejskog jezika.
 Inače, samo mesto očarava svojim neobičnim položajem i živopisnošću. Jednostavne kuće, zbijene jedna uz drugu, stepenasto se penju uz strme litice koje sa svih strana okružuju uzanu zelenu dolinu. Nadvisuju ih kupole brojnih crkava i po koje minare, jer ovde hrišćani i muslimani, njih oko 4.000, žive jedni pored drugih i sporazumevaju se na istom jeziku – aramejskom. Procenjuje se da ukupno 18.000 Sirijaca govori aramejski. Najviše ih je u Maluli i još dva obližnja sela, Bakha i Jubadin. Međutim, meštani strahuju da će za nekoliko decenija jezik kojim govore iščeznuti. Konstantna prisutnost televizijskih programa na arapskom, koji se inače uči u školama, doveli su do toga da mlađe generacije sve manje govore aramejski, uprkos nastojanjima roditelja da u okviru porodice ovaj jezik bude u stalnoj upotrebi.
"Bojim se da će za deset do dvadeset godina aramejski biti mrtav jezik" kaže Elspet, mlada žena koja radi kao turistički vodič u manastiru Svetog Sergeja. "Većina mojih vršnjaka se preselila u Damask, radi usavršavanja ili posla, i polako zaboravlja jezik svojih predaka."
 Iako se preko leta mnogi od njih vraćaju u svoje rodno mesto, odlazak mladih generacija u velike gradove i van zemlje toliko je uzeo maha da je postao zabrinjavajući. Svesna ovih problema, sirijska vlada je nedavno pokrenula program za očuvanje aramejskog jezika od izumiranja. U Maluli je osnovan institut gde će se prvi put ovaj drevni jezik učiti iz udžbenika. Treba znati da je jedan od problema očuvanja aramejskog bio nepostojanje pisma koje je tokom vekova zaboravljeno, pa se jezik prenosio sa generacije na generaciju isključivo usmenim putem. Rešenju ovog problema doprineo je tim nemačkih lingvista koji je izvršo transkripciju fonetskih glasova koristeći latinično pismo. Osim toga, mladim bračnim parovima se pružaju stambene olakšice kako bi ostali u Maluli, a osmišljen je i program po kojem kaluđerice koje govore aramejski odgajaju siročad pri manastirima. Uz ovu podršku vlade, ljudi kažu da su još odlučniji u nameri da održe svoj jezik u životu. "Kada smo videli da stranci dolaze i poklanjaju toliko pažnje našem jeziku, mislili smo da na nama leži odgovornost da naučimo još više", kaže Sulejman, vlasnik male prodavnice sendviča. Svi polako postaju svesni da ako aramejski izumre sa ovih prostora, ne samo da će Malula izgubiti jednu od svojih najprivlačnijih karakteristika, već će nepovratno nestati značajan deo kulturnog nasleđa ove zemlje, pa i čitavog čovečanstva.
 Boravak u Maluli je svojevrstan susret sa počecima hrišćanstva. Na svakom koraku nalaze se verska zdanja, pravoslavna i katolička, sa sačuvanim tragovima daleke prošlosti. Istorijske činjenice prepliću se s predanjima, mitovima i legendama. Središnji lik je sveta Tekla, sledbenica apostola Pavla, čija je sudbina utkana u temelje istorije Malule s početka prvog veka nove ere. Ona je bila kćerka zapovednika rimske vojske i vaspitana je u paganskom duhu. Čuvši propovedi apostola Pavla, prelazi u hrišćanstvo protiv volje svojih roditelja i biva primorana na bekstvo. Posle mnogo muka, bežeći od rimske potere stiže i do planine Kalamon gde joj se isprečila velika kamena gromada. Pošto se obratila Bogu, planina se otvorila pa je progonjena devojka uspela da umakne poteri. Bog joj je uslišio i drugu molitvu i podario pitku vodu pa je ona tu proživela još mnogo godina propovedajući jevanđelje i lečeći bolesne. Sveta Tekla je bila prva žena mučenica u hrišćanstvu i zbog svojih čudotvornih dela i isceljenja, stena i pećine u kojoj je živela, smatraju se svetim mestom. Još u četvrtom veku ovde biva sagrađena crkva u kojoj se do danas čuvaju svetiteljkine mošti. Tu se i sada nalaze dva izvora pitke vode koju meštani smatraju čudotvornom i lekovitom. U jednom od njih, koje je smešteno u malom udubljenju u steni, nivo vode se nikad ne menja, ma koliku količinu zahvatili. U novije vreme izgrađen je manastirski kompleks koji se nalazi nešto niže, na samom ulazu u prolaz kojim je pobegla sveta Tekla. Stara crkva i manastir danas su glavno mesto hodočašća pripadnika obe konfesije.
 Na brdu iznad Malule nalazi se još jedan manastir. Posvećen je svetim Sergiju i Vakhu, sirijskim velikašima koji su stradali zbog vere u Hrista u doba cara Maksimijana. Pretpostavlja se da manastir datira s početka četvrtog veka, jer se u njemu nalazi jedinstven polukružni oltar paganskog tipa kakvi su zabranjeni odlukom Prvog vaseljenskog sabora u Nikeji 325. godine. Interesantno je napomenuti da smo u manastirskoj prodavnici suvenira imali prilike da slušamo traku sa snimljenom besedom o prošlosti ovoga mesta na čistom srpskom jeziku. Takođe, jedino je našoj delegaciji dozvoljeno da izbliza pogleda i snimi ostatke prvih hrišćanskih naseobina koji se nalaze u okviru manastirskog poseda, a na samom rubu litice što se nadnosi nad Malulom.
Na kraju, odlazeći iz Malule bili smo ubeđeni u jedno: neobična lepota samog mesta, starost i duhovnost manastira, ali pre svega požrtvovanost u veri i očuvanju identiteta ovdašnjih ljudi, retko koga mogu ostaviti ravnodušnim. Za svaku pohvalu je i program sirijske vlade da podrži kulturno nasleđe svojih stanovnika, kojoj god konfesiji da pripadaju. | 
